DA LI JE LAKO USKLADITI SPORT I FAKULTET? NIJE, ALI JE MOGUĆE

Kao jedna od deset mladih sporstkih nada, koji su dobili na poklon godišnje ŠMEK članstvo, Ana Žofija Fenjveši inspirisala nas je svojim sportskim uspehom, jer predstavlja baš ono za šta se ŠMEK fitness centar zalaže, a to je da ništa nije nemoguće ako imaš jasan cilj pred sobom.

Ana je rođena 1995. godine, studentkinja je medicine u Novom Sadu i uspešna stono teniserka. Nakon brojnih medalja u mlađim kategorijama, 2009. godine osvojila je prvu medalju za Republiku Srbiju na Evropskom prvenstvu u Pragu u kadetskoj konkurenciji. Nakon toga, usledile su i još tri medalje sa Prvenstva. Osvojila je i brojne medalje na Balkanijadi, zlatne medalje sa državnog prvenstva u svim kategorijama…

Da ne dužimo priču, uradili smo intervju sa Anom u nadi da će te njena istrajnost inspirisati jednako onoliko koliko je inspirisala i nas i da će ti pokazati da je uspeh imati cilj – a da se na tom cilju nalaze prepreke iz kojih treba da naučiš nešto i nastaviš dalje.

1. Šta bi ti rekla, odakle ljubav prema stonom tenisu?

Ana: To je bila ljubav na prvi pogled. Živimo blizu stonoteniske sale u Bačkoj Topoli i često sam prolazila tuda. Gledajući kroz prozor i maštajući o tome, roditelji su odlučili da me odvedu na prvi trening i od svoje šeste godine svaki dan sam u sali.

2. Stonim tenisom baviš se od svoje šeste godine, pa hajde nam u nekoliko crta opiši kako je izgledao tvoj put od tada do danas?

Ana: Od samog početka bila sam oduševljena sportom. Još kao mala bavila sam se raznim sportovima i imala sam prilika da probam kako pojedinačne, tako i ekipne sportove. Međutim, oko osme godine morala sam da se opredelim za meni najdraži i baš tada odabrala sam stoni tenis. Može se reći da od tada svaki dan idem na treninge, svaki vikend na utakmice… Zahvaljujući treneru uvek smo imali dobre, kvalitetne treninge, što je vodilo do isplativosti. Počela sam da osvajam medalje, kako na regionalnim, tako i na državnim takmičenjima, a posle i na međunarodnim turnirima. Od 10. godine igrala sam pod srpskom zastavom – što je uozbiljilo priču, jer sam počela da vodim profesionalni sportski život.

Nove obaveze, treninzi pre škole, treninzi nakon škole, kondicione pripreme, pripreme sa ekipom na reprezentaciji i razna putovanja po svetu.

Do svoje 15. godine igrala sam u Bačkoj Topoli, zatim jednu sezonu za Čoku, a posle četiri sezone za Novi Sad. Nakon osvajanja zlatne medalje u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji na državnom, kako pojedinačno  tako i ekipno, odlučila sam da zaigram za austrijski klub TTC Villach i da predstavljam njihov klub, kako u Bundesligi, tako i u Champions ligi.

Za reprezentaciju igrala sam do svoje 22. godine, do tada sam osvojila četiri medalje na Evropskom prvenstvu, brojne medalje na Balkanijadi, medalje sa Svetskih Kupova, uspešno sam predstavljala Srbiju na Svetskom prvenstvu u Africi. Natko toga, klubske i fakultetske obaveze nisu dozvoljavale da i dalje nastupan za našu državu. Ali i dalje nastupam za TTC Vilach.

3. Prema tvom mišljenju, kakvi su uslovi za treniranje stonog fudbala u Srbiji?

Ana: Uslovi za stoni tenis u većini klubova u Srbiji daleko je od idealnih, još dalje od evropskih standarda, ali upornost dece i trenera pokazuje kako red, rad i disciplina donose rezultate i da su oni u stvari najvažniji za uspeh.

4. Zlatnih medalja osvojila si mnogo, teško ih je sve i nabrojati, ali nas interesuje kako i na koji način je stoni tenis uticao na tebe, na tvoje stavove, vrline i mane… Koje si vrline uspela da izgradiš zahvaljujući stonom tenisu, a koje mane da ispraviš?

Ana: Tvrdim da svako dete treba da se bavi sportom, jer to može samo pozitivno da utiče kako na rast, tako i na razvoj deteta. Ovim putem bih volela da se zahvalim mojoj porodici što su me podržavali i uvek davali vetar u leđa, jer sam, zahvaljujući sportu, naučila šta je rad. Postala sam istrajna i nikad ne odustajem. Naučila sam da gubim, još više da pobeđujem, da se radujem svakom uspehu i da budem ponosna na sebe. Mnogo prijateljstava sam stekla, imam drugare po celom svetu, putovala sam po celoj planeti i smatram da je to najveće bogatstvo koje sam mogla da dobijem ovim sportom.

5. Porazi su sastavni deo svakog sporta, pa nam reci kako se ti nosiš sa istim?

Ana: Porazi su sastavni deo života svakoga, zato je neophodno da od malih nogu naučimo kako da se nosimo s tim i kako da izvučemo pouku iz toga. Priznajem, postoje porazi koji se „teško prežive“, međutim uvek idem dalje i uvek se radi, jer – nema odustajanja!

6. Pored sporta, ti si student medicine. Koliko je teško uskladiti treninge sa fakultetskim obavezama?

Ana: Da, studentkinja sam medicine. Upisala sam integrisane akademske studije u Novom Sadu 2014. godine. Uspevam da odradim 2×2-3 sata treninga, odlaženje na vežbe na fakultetu, učenje i takmičenje uz ozbiljan plan i program. Moram priznati, nije ni malo lako uskladiti sve obaveze, ali ponosno mogu reći da je sve moguće ukoliko čovek nešto želi i ima jasan cilj pred očima. Iz tog razloga, nikada mi nije bilo teško da ustanem u 6 ujutro, odem na treninge, kako bih stigla da odem i na fakultet, pa posle njega opet na treinnge. Tokom studija, predstavljala sam Univerzitet u Pragu, Parizu i u Libanu i svaki put vratila sam se sa zlatnom medaljom. Trenutno sam na šestoj godini fakultet, imam još dva ispita do kraja studija i volela bih da podržim sve studente/sportiste da budu uporni, vredni i da nikad ne odustaju od cilja, jer se sve može postići. I da ne zaborave da uživaju u studenstkim danima, jer stvarno jesu najlepši.

7. Kao cilj za naredni period, zbog kojeg si osvojila članstvo u ŠMEK fitness centru, navela si popravljanje forme za Champions League-u koja će se održati u Rusiji, pa nas interesuje kako izgledaju pripreme za takav jedan događaj?

Ana: Što se tiče Champions lige, trebalo je da igramo protiv ekipe iz Rusije, međutim mečevi su odloženi i po planu igraće se u, takozvanom, Bubble sistemu. To znači da će biti 16 ekipa na jednom mestu, prvo u karantin, pa na testiranje, pa u izolaciji u hotelu i onda odlazak u salu gde se igra. Trenutno sam u Austrijskom olimpijskom centru, zbog toga me nema sad već jedno vreme u ŠMEK-u, tu se pripremam svakodnevno za takmičenje – stoni tenis, kondicija i video analiza.

8. I za kraj, da li postoji neki moto kojim se vodiš u životu?

Ana: Never give up!

Poruka je kratka i jasna. Nikada ne treba da odustaneš, jer ako sam nešto naučila to je da se sve može postići radom, ali samo ukoliko postoji volja i ljubav prema cilju – onda je uspeh zagarantovan.