Možeš otići iz Šmeka, ali Šmek ostaje u srcu

Marina je Šmekerka koja je sa nama od početka. Devojka koja je zahvaljujući svojoj harizmi i prijateljskom duhu u Šmeku stekla mnogo prijatelja. Ali Marinu ne drži mesto. Iako je često putovala, uvek nam se vraćala. Kako sama kaže, vraćala se zbog velike ljubave ka fitnesu i drugarskoj atmosferi koja je uvek vladala u klubu. Nedavno je otišla na drugi kraj sveta – u srce Les Mills-a i tamo radi nešto zaista posebno.

Š: Radiš na projektu za antikancer vakcine. Kako je raditi tako nešto, raditi nešto što može da spasi živote miliona ljudi?

Marina: Da, ume da zvuči malo pompezno, ali zapravo na tome ljudi rade već godinama. Projekat je odličan jer bi ove vakcine zapravo unapredile prirodni imunitet ljudi na borbu protiv kancera koji se ne mogu potpuno otkloniti hirurškim zahvatima i hemoterapijom. Radiće se na potpuno novim stvarima, a kad radite nešto što niko pre vas nije radio onda vam treba dosta strpljenja. E tu će tek da nastupi svest o tome ŠTA zapravo može da se učini. Mislim da će mi to dati volju i motivaciju da nastavim i kad stvari ne budu baš išle po planu…

Š: Koliko brzo si se prilagodila novom okruženju?
Marina: Relativno brzo… Ako izuzmemo poremećaj spavanja od nedelju dana zbog vremenske razlike, ostalo mi je sve nekako leglo. Radno vreme mi je takvo da mogu u pauzi za ručak da skoknem na trening, tušnem se i vratim nazad (a ručam u vreme kad je „tea break“). Sve je u krugu kampusa tako da je to pet minuta hoda. Kolege i koleginice su prijatni, ima dosta internacionalnih studenata/zaposlenih ljudi pa se ne osećaš kao izrod. Moram reći da su me lepo prihvatili. Što se tiče okoline, ovde je zaista PRELEPO! Noću iz svog dvorišta mogu da vidim Mlečni put na nebu koliko je čisto, priroda je sva zelena, tokom cele godine nešto cveta, čak i kad je kišni dan on je šaren! Duge su redova pojava, ptice cvrkuću non stop… Mora da je i to sve doprinelo mom lakom prilagođavanju.

Š: Nalaziš se u Novom Zelandu. Mestu gde je Les Mills priča počela. Kakva su bila tvoja očekivanja kada su u pitanju treninizi?
Marina: Hm… Pa moram reći da su moja očekivanja treninga bila na malo višem nivou (Šmek nas je razmazio 😀 ). Les Mills ostaje Les MIlls – gde god da si, i kad krene muzika uz koju se sećaš vežbanja „kod kuće“ ume da uhvati malo nostalgija, ali onda se trgneš i odradiš onako kako si naučio, bez obzira što je očigledno da je sala bolja tamo kući i da su tvoji treneri zapravo oni sa kojima si naučio prve pokrete.

Š: U čemu je razlika između treninga tamo i ovde?
Marina: Uf pa razlika je velika, moram priznati. Velika fiskulturna sala, trener na bini iznad svih (većoj nego naša u ćošku), i hladno je… (da ovde je sad zima!) Ali moj prvi šok je bio kad sam tražila ključić da ostavim stvari… Toga nema, možeš da se prijaviš za ormarić, platiš izvesnu sumicu za ceo semestar i doneseš svoj katanac. A drugi kulturološki šok desio se kad sam prvi put ušla u salu… Znate kako se kod nas na treninzima svi guraju u prve redove? E pa ovde sve rade naopako pa čak i to 😀 svi vežbači se naguraju nazad, a u prvom redu možeš kolo igrati! (meni milina, hahahaha 😀 )

Š: Da li je atmosfera u klubu u kojem sada treniraš jednako prijateljska kao i u Šmeku? Da li si uspela da stekneš nove prijatelje?
Marina: Prijateljska jeste, ali kao u Šmeku sigurno nije. Kao što rekoh ima dosta ljudi sa različitih strana sveta pa se svi drže relativno grupisano po dvoje-troje, ali ne smeta mi to za sad… (pa nema još ni dve nedelje da idem na trening). Treneri na svakom treningu priđu da se upoznaju sa novim članovima i prozbore koju, što je ok. Jedan kolega iz Zimbabvea je uplatio sa mnom treninge, pa ponekad odemo zajedno. A druge ostali iz laboratorije baš i ne treniraju, ali družimo se na poslu naravno (što je manje-više ceo dan).

Š: Kada razmišljaš o svom životu u Srbiji, šta ti najviše nedostaje?
Marina: Pa šta sad da napišem a da se niko ne uvredi? Hahahahaha 😀 Sa mamom, tatom i par prijatelja se svakodnevno čujem, oni mi nedostaju naravno, ali ono što mi fali jesu Alf i Dunav… To ne možeš dobiti preko Viber-a i Skype-a…

Š: Vratićeš se? Kakvi su ti planovi za budućnost?
Marina: Uf, pa… Tek sam stigla ovde 😀 Toliko daleko u budućnost još ne planiram (ne isplati se, uvek nešto iskrsne). Zavisi sve od toga kakva bude situacija u tom trenutku što se tiče posla i porodice. Možda se vratim, možda ostanem, možda odem u neku drugu zemlju… Sve su opcije u igri za sad 😉

Š: Zašto te ne drži mesto?
Marina: Hahahaha ovo je dobro pitanje! Nisam sebe nikad tako posmatrala 😀 Valjda zato što na svetu ima toliko mnogo stvari koje je vredno iskusiti i videti uživo, a premalo vremena da se sve to obavi. Kada se ukaže neka dobra prilika zapitaš se „Kad ako ne sad?!“ i onda bude kako bude… Svako novo mesto treba videti, ako je to ono čemu si se nadao onda ostani, ako nije produži dalje.

Š: Les Mills treninzi su ipak nešto čemu se uvek vraćaš. Šta te još ispunjava?
Marina: Da vraćam se treninzima uvek 🙂 Pa očigledno nauka (zbog toga sam i došla ovamo pre svega). Priroda, boravak na otvorenom, kučići, mačići, cveće, drveće… hahaha ma sve što je lepo!

Š: Da li si ikada razmišljala da pokušaš da pomogneš ljudima i na jedan drugačiji način. Da im pomogneš da se zaljube u fitnes i osete sve dobrobiti bavljenja fizičkom aktivnošću? Da postaneš instruktor.
Marina: Ja instruktor? Huh…. Neka za sad ostane to kao hobi 😀 Znam koliko Les Mills treneri imaju da uče, i da obnavljaju gradivo i nove koreografije i da motivišu ljude… Nemam baš vremena sad za sve to (mada, možda jednog dana ko zna…) Ali teram ja ljude da idu na treninge, i te kako! Pa i mamu sam vam poslala umesto mene da nastavi kod vas, nema da zabušava, samo oštro! 😀

Š: Šta želiš da poručiš svojim drugarima iz Šmeka?
Marina: Interna šala: „20 po 20 pa da dođete 😉 – PhD“
Ostalima: neka je Les Mills potekao sa Zelanda, ali verujte mi na reč, naši treneri su bolji. (Nije što ste moji, ali…). I vežbajte i kad vam se ne vežba, prijaće sigurno posle!